Nekada sam verovala da sam veoma sitna, skoro nevidljiva, vrlo beznačajna, nemoćna i nesposobna da uradim bilo šta krupno dobro za sebe. Smatrala sam da drugi vrede više od mene i da oni mogu mnogo toga, a ja skoro ništa. Žarko sam želela da se pojavi neko ko će promeniti to moje stanje, da se desi nešto. Čekala sam i čekala. Da promena dođe spolja. Onda su se pojavile neke važne knjige koje su upalile iskru nade.

Čitala sam ih po mnogo puta, upijala, usvajala znanja, ali ne baš mnogo primenjivala naučeno. Bile su mi kao neki doping za održavanje dok se ne desi čudo. Kao štap da ne padnem i da nekako uspem da se krećem kroz prenaporan život. Onda je došlo vreme seminara. Počela sam da sanjarim o pohađanju nekih od njih i stalno mi je u glavi bila reč ”energija”, magična reč mog detinjstva s kojom sam se uspavljivala i koja je jedina ostala iz priča mog oca pre spavanja. Znala sam da je rad sa energijama moj put i u isto vreme verovala da mi je nedostupan, da ne mogu priuštiti obuke i da neću umeti da radim s onim što strasno volim. Tada nisam ni naslućivala kolika je zabluda verovati da ne možemo ono prema čemu osećamo iskonsku strast. Seminari su se polako otvorili.